U Jagodini je 25. januara 1866. godine u porodici Đurđević rođen sin Čedomir. Doktor Čedomir Đurđević preminuo je u Beogradu 24. novembra 1940. godine, a ostao je upamćen kao upravnik Zavoda za ratnu hirurgiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, zatim kao profesor univerziteta, lekar hirurg i sanitetski general.
U vreme postojanja Kneževine Srbije je osnovnu školu u Jagodini završio Čedomir Đurđević, a zatim upisuje gimnaziju u Kragujevcu i završava je 1886. godine.
Po završetku gimnazije je raspisan konkurs za stipendiranje u okviru vojnog saniteta za studije medicine, na koji je konkurisao i Čedomir. Tom prilikom je stekao stipendiju ministarstva Vojske Srbije i zato studije medicine nastavlja u Beču.
Godine 1893. posle završenih studija medicine u Beču, Čedomir Đurđević se kao kvalifikovani lekar vraća u Beograd. Zatim služi vojsku i odlazi na polaganje ispita za vojnog lekara. S obzirom na to da je u to vreme stekao čim sanitetskog kapetana druge klase, on zvanično dobija nameštenje kao garnizonski lekar u Beogradu. Vrlo brzo posle toga dobija premeštaj na mesto upravnika privremene Vojne bolnice u Požarevcu.
Već 1895. godine biva postavljen za lekara pri konzulatu Srbije u Skoplju, gde ostaje naredne dve godine. Posle toga doktor Čedomir Đurđević, inače rođeni Jagodinac, ponovo odlazi u Beč kako bi specijalizirao hirurgiju. Tamo boravi naredne dve godine, posle čega se vraća i u okviru Vojne bolnice u Zaječaru osniva hirurško odeljenje, na čijem čelu se i nalazio u narednom periodu. U isto vreme je imao nameštenje na poziciji referenta saniteta Timočke divizijske oblasti.
U periodu između 1909. i 1912. godine je bio zaposlen na mestu hirurškog odeljenja nove vojne bolnice u Beogradu. A u periodu Balkanskih ratova, to jest između 1912. i 1913. godine je bio načelnik saniteta prve armijske oblasti. Neposredno pred završetak Balkanskih ratova je postavljen na čelo hirurškog odeljenja nove Vojne bolnice u Beogradu.
Čedomir Đurđević uzeo je učešće i u toku Prvog svetskog rata, gde je obavljao različite poslove. Ne samo da je bio hirurg konsultant u okviru Vrhovne komande i Treće rezervne bolnice u Kragujevcu, nego je bio i načelnik hirurškog odeljenja Druge rezervne bolnice u Kragujevcu.
U to vreme je bio zadužen za vođenje komisije koja je imala za cilj suzbijanje epidemije pegavca i funkcionisala je u Kragujevcu, a u okviru Vrhovne komande.
Prilikom proboja Solunskog fronta doktor Čedomir Đurđević bio je hirurg konsultant u poljskoj hirurškoj bolnici kod Ostrova. Do proboja Solunskog fronta je bio načelnik hirurškog odeljenja Srpske bolnice koja se tada nalazila u Solunu, a takođe je bio i načelnik hirurških ekipa u okviru ratnih divizijskih zavojišta.
Upravnik glavne Vojne bolnice u Beogradu postaje 1920. godine, a dve godine kasnije postaje i vanredni profesor ratne hirurgije Univerziteta u Beogradu, u okviru Medicinskog fakulteta.
Čin sanitetskog generala stiče 1928. godine, a iste godine je postavljen i zvanično za načelnika saniteta treće armije, koja je bila stacionirana u Skoplju. Godinu dana kasnije podnosi molbu za penzionisanje, koja mu biva odobrena.
Razlog zbog koga je doktor Čedomir Đurđević tako značajan za istoriju naše zemlje jeste što je jedan od prvih vojnih hirurga, a uz doktora Lazara Genčića, doktora Mihajla Petrovića, doktora Romana Sondermajera i doktora Jordana Stajića.
Bio je i predsednik Društva za očuvanje narodnog zdravlja, vrlo aktivan član Lekarske komore i Srpskog lekarskog društva, potom član glavnog odbora Crvenog krsta Srbije, član uprave Društva za suzbijanje raka i Lige protiv tuberkuloze, kao i Društva za zaštitu dece. Bio je i jedan od osnivača i prvi predsednik Jugoslovensko - bugarske lige, zatim saradnik Udruženja za kulturnu saradnju sa Amerikom i Engleskom, saradnik časopisa „Narodna odbrana“ i uzeo je učešće u osnivanju mnogih institucija, koje su značajne za kulturu i razvoj naše zemlje.
Aktivno se bavio pitanjima koja se tiču sveslovenske medicinske terminologije. U tom smislu je kreirao predloge koji se smatraju vrlo ozbiljnim i značajnim, a koji su vezani za stvaranje jednog jedinstvenog slovenskog jezika, koji bi bio zajednički svim slovenskim narodima. Njega je doktor Čedomir Đurđević nazvao „Sveslav“, ali ta ideja nije do danas zaživela.
Dobitnik je mnogih odličja na teritoriji naše zemlje, a 1931. godine je dobio i grčki orden Feniks prvog stepena.